- Autor: Pol Ma­son

Ne­re­di ko­ji su pra­ti­li sa­mit G20 pod­sje­ti­li su nas ko­li­ko je Nje­mač­ka efi­ka­sna u or­ga­ni­zo­va­nju po­li­cij­ske dr­ža­ve: oklop­na vo­zi­la, vo­de­ni to­po­vi, oblak su­zav­ca i pen­drek u li­ce sva­ko­me ko se po­li­ci­ji na­đe na pu­tu. Na pri­pad­ni­ke bri­tan­ske po­li­tič­ke kla­se, ko­ja po­sle ka­ta­stro­fe u so­li­te­ru Gren­fel sve ner­vo­zni­je re­a­gu­je na ulič­na oku­plja­nja i mark­si­stič­ke ide­je, pri­zo­ri iz Ham­bur­ga u pla­me­nu ni­su dje­lo­va­li umi­ru­ju­će. Do­ga­đa­ji u Ham­bur­gu po­ka­zu­ju da gnjev ko­ji ti­nja i ši­ri se za­pad­nim dru­štvi­ma po­sta­je si­stem­ski ri­zik.
Vi­je­sti ko­je se smje­nju­ju to­li­ko su dra­ma­tič­ne da ih pri­mje­ću­ju i oni ko­je po­li­ti­ka ina­če ne in­te­re­su­je: Breg­zit, po­bje­da Do­nal­da Tram­pa, ne­re­di na Ber­kli­ju po­vo­dom go­sto­va­nja Mi­la Ja­no­po­u­lu­sa, te­ro­ri­stič­ki na­pa­di u Fran­cu­skoj, Nje­mač­koj i Bri­ta­ni­ji; uspon Na­ci­o­nal­nog fron­ta i Ma­kro­nov cu­na­mi; de­bakl Te­reze Mej… isto­ri­ja ko­joj pri­su­stvu­je­mo ne po­la­že mno­go na sta­bil­nost.
Da se glo­bal­na eli­ta dr­ža­la stra­te­gi­je za­cr­ta­ne na po­sled­njem sku­pu G20 u Hang­džou, mo­žda ne­re­da u Ham­bur­gu ne bi bi­lo. Me­đu­tim, za sa­mo go­di­nu da­na, sta­vo­vi po­li­ti­ča­ra i ban­ka­ra ko­ji do­no­se naj­va­žni­je od­lu­ke pro­mi­je­ni­li su se na bar dva na­či­na.
Pr­vo, cen­tral­ne ban­ke su na­ja­vi­le no­vi ci­klus „ste­za­nja ka­i­ša“, što pod­ra­zu­mi­je­va od­u­sta­ja­nje od ni­skih ka­mat­nih sto­pa i fi­nan­sij­skih in­jek­ci­ja ko­je su svjet­sku eko­no­mi­ju odr­ža­va­le u ži­vo­tu od 2009. To zna­či da bi fre­ne­tič­na ak­tiv­nost na ber­za­ma i kre­dit­nim tr­ži­šti­ma usko­ro mo­gla da se okon­ča.
Pro­šle go­di­ne, gu­ver­ner En­gle­ske ban­ke Mark Karnej uvje­ra­vao je mi­ni­stre fi­nan­si­ja G20 da cen­tral­ne ban­ke mo­gu uči­ni­ti mno­go vi­še – uko­li­ko im bu­de do­zvo­lje­no – da po­li­ti­ča­ri­ma obez­bi­je­de vri­je­me po­treb­no da pro­na­đu no­vi svjet­ski eko­nom­ski mo­del. Ali, no­vog mo­de­la ne­ma na vi­di­ku. Umje­sto to­ga, po­bje­dom Do­nal­da Tram­pa je ugro­žen i sam kon­sen­zus o glo­ba­li­za­ci­ji.
To nas do­vo­di do dru­ge ve­li­ke pro­mje­ne u Ham­bur­gu: na po­lju tr­go­vi­ne. Je­dan od glav­nih raz­lo­ga za for­mi­ra­nje gru­pe G20, ko­ja se pr­vi put sa­sta­la 2008, bi­lo je po­la­ga­nje za­jed­nič­ke za­kle­tve da se na fi­nan­sij­sku kri­zu ne­će re­a­go­va­ti pro­tek­ci­o­ni­stič­kim mje­ra­ma. Ali, kao što pri­mje­ću­je pro­fe­sor Si­mon Eve­net, eks­pert za tr­go­vi­nu, to obe­ća­nje je „od da­na usa­gla­ša­va­nja kr­še­no sva­kih 13 sa­ti“, jer su vla­de tih ze­ma­lja u me­đu­vre­me­nu usvo­ji­le 5.886 no­vih tr­go­vin­skih re­strik­ci­ja.
Uobi­ča­je­ni kli­šei o pro­ti­vlje­nju „svim ob­li­ci­ma pro­tek­ci­o­ni­zma“ za­mi­je­nje­ni su for­mu­la­ci­jom da se tre­ba bo­ri­ti „pro­tiv pro­tek­ci­o­ni­zma, uklju­ču­ju­ći i ne­fer tr­go­vin­ske prak­se, uz uva­ža­va­nje ulo­ge le­gi­tim­nih od­bram­be­nih me­ha­ni­za­ma u tr­go­vi­ni“. To je slič­no ra­zli­ci iz­me­đu iz­ja­va „rat je zlo“ i „ako su­sje­di za­poč­nu rat, bom­bar­do­va­nje nji­ho­ve pre­sto­ni­ce je le­gi­ti­man čin sa­mo­od­bra­ne“.
Još jed­na ne­vo­lja sa na­do­la­ze­ćim tr­go­vin­skim ra­tom je re­to­ri­ka u ko­joj su ri­je­či uvi­jek mno­go oštri­je od dje­la. Vi nam „oba­ra­te“ ci­je­nu če­li­ka, vi va­ra­te, za­to smo za­bra­ni­li uvoz va­šeg bur­bo­na – to je pre­o­vla­đu­ju­ći ton. I ta­ko, okre­ću­ći se „le­gi­tim­nim od­bram­be­nim me­ha­ni­zmi­ma“, dr­ža­ve uve­ća­va­ju ko­li­či­nu gnje­va na svi­je­tu.
Tramp i Vla­di­mir Pu­tin ima­ju ja­snu ra­ču­ni­cu: što je že­šći bi­jes nji­ho­vih po­da­ni­ka usmje­ren na stra­ne ze­mlje, pro­iz­vo­de i lju­de, to je ma­nje vje­ro­vat­no da će im kod ku­će pri­re­di­ti ne­ku lo­kal­nu ver­zi­ju ham­bur­ških pro­te­sta. I Vik­tor Or­ban je u Ma­đar­skoj dao do­pri­nos ra­stu­ćem glo­bal­nom gnje­vu ta­ko što je Bu­dim­pe­štu ob­li­je­pio pla­ka­ti­ma na ko­ji­ma se Džordž So­roš pred­sta­vlja kao ne­pri­ja­telj ma­đa­r­skog na­ro­da.
Na­la­zi­mo se u onoj fa­zi glo­bal­ne po­li­ti­ke ka­da se na­do­la­ze­ći bi­jes mo­že usmje­ri­ti na dva na­či­na: mo­že se okre­nu­ti na­vi­še ka sa­mim eli­ta­ma, ili se ši­ri­ti ho­ri­zon­tal­no – na ma­nji­ne, na ri­val­ske dr­ža­ve, kao i in­sti­tu­ci­je od ko­jih oče­ku­je­mo da osi­gu­ra­ju vla­da­vi­nu pra­va.
U Bri­ta­ni­ji nas bom­bar­du­ju mol­ba­ma da kon­tro­li­še­mo svoj bi­jes: od la­bu­ri­stič­kih par­la­men­ta­ra­ca ko­ji stra­hu­ju od čla­no­va sop­stve­ne par­ti­je, pre­ko to­ri­jev­skog vođ­stva ko­je se pla­ši sop­stve­nih po­sla­ni­ka, do ko­lum­ni­sta ko­ji la­men­ti­ra­ju nad ne­pri­stoj­nim to­nom de­ba­te o to­me za­što je ta­ko mno­go si­ro­ma­šnih na­stra­da­lo u po­ža­ru u so­li­te­ru Gren­fel.
Pri­je ne­go što se pri­dru­žim nji­ho­vim mol­ba­ma, že­lim da na­gla­sim ko­li­ko je va­žno da shva­ti­mo po­ri­je­klo gnje­va u svi­je­tu da­nas. Za lju­de bez eko­nom­ske mo­ći sva­ko­dnev­ni ži­vot je pri­nu­da ko­joj ne­ma kra­ja. Mo­ra­te da če­ka­te u re­du za so­ci­jal­nu po­moć, za lje­kar­ski pre­gled, za ope­ra­ci­ju, za sa­vjet o stam­be­nom zbri­nja­va­nju. Ne smi­je­te da po­ka­že­te svo­ju fru­stra­ci­ju, ni­ka­da, jer će­te se od­mah na­ći na uda­ru for­mal­nih sank­ci­ja. Za rad­ni­ke po­sto­ji i do­dat­ni skri­ve­ni si­stem ka­zni i pri­nud­nog pre­ko­vre­me­nog ra­da, dok je nji­ho­vim še­fo­vi­ma do­pu­šte­no da glu­me ma­log Pu­ti­na, Tram­pa ili Or­ba­na. U Bri­ta­ni­ji još uvi­jek pre­o­vla­đu­je uti­sak da se ži­vot od­vi­ja ure­đe­no i u skla­du sa pra­vi­li­ma; ali uto­li­ko će po­stup­ci lju­di, ka­da jed­nom iz­gu­be str­plje­nje, bi­ti ma­nje pred­vi­di­vi.
Naj­e­fi­ka­sni­ji pro­tiv­o­trov za gnjev je de­mo­krat­ski po­li­tič­ki si­stem ko­ji omo­gu­ća­va iz­ra­ža­va­nje ne­sla­ga­nja, ko­ji br­zo re­a­gu­je na su­štin­ske pro­ble­me i raz­vi­ja sna­žne lo­kal­ne mre­že ko­je lju­di­ma pru­ža­ju osje­ćaj po­li­tič­ke osna­že­no­sti. Na bi­jes ko­ji se va­ljao uli­ca­ma Ham­bur­ga, gru­pa G20, me­đu či­jim čla­ni­ca­ma se na­la­ze dva udž­be­nič­ka pri­mje­ra dik­ta­tu­re i bar još če­ti­ri dr­ža­ve ko­ji­ma upra­vlja­ju ko­rum­pi­ra­ni auto­kra­ti – od­go­vo­ri­la je sa­op­šte­njem u ko­jem se na­bra­ja sve, od pra­va na vo­du do re­zi­stent­nih bak­te­ri­ja. Sve, osim de­mo­kra­ti­je.
Za­to, dok opla­ku­je­mo ,,audi­je’’ spa­lje­ne u Ham­bur­gu, po­ku­šaj­mo da uči­ni­mo ne­što da lje­to bri­tan­skog ne­za­do­volj­stva pod vođ­stvom Te­re­ze Mej pro­đe u mi­ru. Sje­ti­mo se da nas sa za­jed­nič­ke fo­to­gra­fi­je uče­sni­ka sku­pa G20 gle­da­ju pe­to­ri­ca naj­o­zlo­gla­še­ni­jih po­li­tič­kih li­de­ra da­na­šnji­ce: Na­ren­dra Mo­di, Pu­tin, Tramp, Re­džep Ta­jip Er­do­gan i Si Đin­ping. Sal­man od Sa­u­dij­ske Ara­bi­je je imao va­žni­ja po­sla – ru­šio je vla­du jed­ne su­sjed­ne ze­mlje.
Pre­veo: Đor­đe To­mić
Pe­šča­nik.net